Postoji sedam teorija plutanja koje daju objašnjenja na koji način dobijamo tako efikasne terapijske rezultate u osnovi pasivnom terapijskom metodom.
1.Antigravitacijska teorija
2.Teorija moždanih talasa
3.Teorija dve hemisfere
4.TRIUNIC teorija
5.Neuroendokrina teorija
6.Biofeedback teorija
7.Homeostatsko rešenje
1. Antigravitaciono objašnjenje
Plutanje u tanku koji sadrži hiperkoncentrovani 30% rastvor MgS04, uslovno rečeno oslobađa telo specifične težine usled gravitacije pružajući nam osećaj skoro bestežinskog stanja. Gravitacija koja okupira 90% svih aktivnosti CNS predstavlja verovatno najveći pojedinačni uzrok zdravstvenih problema u ljudskoj populaciji. Lumbalni bol, opušteni abdominalni mišići i ptoza abdominalnih organa bolovi u nogama, bolni zglobovi i mišićna tenzija javljaju se kao rezultat našeg jedinstvenog ali neprirodnog uspravnog držanja. Ova teorija dokazuje da senzorna deprivacija sile gravitacije dovodi do oslobađanja skeletnih mišića i mozga njenog uticaja i posledičnog oslobađanja velikog kvantuma energije usled mišićne relaksacije i usmeravanja aktivnosti velikih moždanih regija na rešavanje pitanja uma, duha i podizanja svesti o ličnom unutrašnjem statusu.
2. Teorija moždanih talasa
EEG (elektroencefalografskim) merenjem funkcije mozga dobijaju se različiti grafički prikazi, krive koje nazivamo talasima moždane aktivnosti. Postoje 5 vrste kriva, talasa odnosno stanja mozdane aktivnosti.
Gama talasi čija frekvencija iznosi preko 30 Hz.
Beta talasi čija frekvencija iznosi 13-30Hz odnose se na ritam moždane aktivnosti u budnom stanju, fokusiranje na probleme iz spoljašnjeg sveta i bavljenje konkretnim, specifičnim problemima.
Alpha talasi su usporeniji, koherentniji, regularni i nazubčeni sa frekvencom od 8-12 Hz. Najčešće su prisutni kada mozak nije previše fokusiran, kod većine ljudi se generiše već u momentu zatvaranja očiju i često je povezano sa osećajem relaksacije i smirenosti.
Theta talasi nastaju u momentu produbljivanja stanja relaksacije i smirenosti i imaju frekvenciju od 4 do 7 Hz.
Theta talasi su praćeni neočekivanim, nepredvidivim i sličnim snu živim slikama i doživljajima poznatim kao hipnagogno stanje. Često su ovi doživljaji praćeni intezivnim memorijama još iz perioda detinjstva nudeći nam pristup sveri podsvesnog, perifernog, sferi udruženih asocijacija, iznenadnog uvida, kreativnim inspiracijama uz osećaj spokojstva i jedinstva sa univerzumom. Potencijalno veoma produktivno i prosvetiteljsko theta stanje je teško dostižno i teško održivo zbog tendencije prelaska u fazu potpunog sna. Jedan od načina da se postigne theta stanje je usavršavanje umetnosti meditacije, koja je merena po nivoima proporcionalna vremenu provedenom u godinama meditacije. Najveću generaciju theta talasa pokazuje moždana aktivnost budističkih monaha sa dvatesetogodišnjim iskustvom u meditaciji. Nedavne studije izvedene na Texas A&M Univerzitetu, Kolorado pokazuju da plutanje ubrzava ulazak u theta stanje i povećava proizvodnju theta talasa. Plutanjem i ulaskom u theta stanje pruža se mogućnost da ostanemo budni, svesni svih živih slika i kreativnih misli i nakon izlaska iz sredine za plutanje, nastavljajući generisanje kreativnih theta talasa i do tri nedelje.
Delta talasi imaju ekstremno niske frekvencije 0.5-4 Hz odgovaraju stanju dubokog sna ili stanju bez svesti.
3. Teorija dve hemisfere
Dve hemisfere odnosno neokorteksa funkcionišu po dva fundamentalno različita modela. Leva hemisfera, dominantna, odgovorna za govor, čitanje i pisanje se odlikuje detaljnim procesuiranjem finih informacija, zahtevajući visoku rezoluciju, funkcionišući analitički, deljenjem u detalje. Desna hemisfera je s druge strane odgovorna za sklapanje globalne slike. Desna hemisfera funkcioniše po principu prepoznavanja, vizuelnim, intuitivnim i brzim apsorbovanjem ogromne količine informacija. Baš kao što je u svetlom, sunčanom danu nemoguće videti zvezde, tako i suptilni sadržaji pohranjeni u desnoj hemisferi bivaju obično utopljeni od strane bučne, nametljive, dominantne verbalne, analitičke funkcije leve hemisfere, čiji se kvaliteti više neguju i vrednuju u našoj kulturi. Istraživanja pokazuju da plutanje povećava funkciju desne, inače minorne hemisfere. Plutanje uz isključivanje ostalih nadražaja spoljašnje sredine nas gura u bukvalnom i figurativnom smislu u prijatnu i iskonsku tamu, kada se odjednom čitav univerzum zvezda i galaksija širi pred našim očima.
4. TRIUNIC teorija
U nizu studija izvedenih u poslednjih 25 god. od strane glavnog istrazivaca Paul MacLean, šefa centra za istraživanje moždane aktivnosti National Institute for Manthal Health US dobijeni su ubedljivi dokazi da mozak ima tri odvojena fiziološka nivoa funkcionisanja od kojih svaki odgovara određenoj fazi evolucije. Najstariji, najjednostavniji sloj odgovara evolutivnom periodu reptila koji kontroliše funkcije samoočuvanja, reprodukcije i održanja vitalnih funkcija. Sledi nivo limbičkog sistema, instiktivnog dela mozga koji generiše emocije. Evolutivno najmladji deo mozga, siva moždana masa, neokorteks sedište je naših apsraktnih, kognitivnih funkcija, odgovoran za pamćenje, intelekt, jezik i svest. Iako se funkcije sva tri nivoa moždane strukture preklapaju oni se odlikuju potpuno različitom anatomskom, hemijskom strukturom i načinom funkcionisanja. Nažalost, vertikalna, descendentna funkcionalna povezanost između pojedinih slojeva i evolutivno podeljenih moždanih struktura nije savršena. To dovodi do hroničnog razdvajanja određenih podfunkcija nižih i viših delova mozga sto ovaj naučnik naziva podeljenom fiziologijom diashiza u vidu suprostavljana nesvesnog i svesnog, divljeg i civilizovanog, silnog i punog ljubavi, ritualnog i simboličnog, racionalnog i verbalnog. Ipak, postoje momenti kada na svim nivoima postoji harmoničnost i kada ova osovina funkcioniše skladno dovodeći do stanja vrhunskog iskustva u kome se um i telo sjedinjuju u stimulišućem trenucima vitalnosti, kada sve akcije proističu bez napora, spontano. Teško je predvideti kada će se ovi savršeni trenuci pojaviti. Sada postoje naučni dokazi da plutanje povećanjem unutrašnje svesti i smanjivanjem fizičke ekcitacije povećava vertikalnu organizaciju mozga, podržavajući descendentnu komunikaciju.
5. NEUROENDOKRINA TEORIJA
Mozak je neuroendokrini organ koji luči brojne neurohumoralne supstance, hormone, neurotransmitere i medijatore koje utiču na naše ponašanje. Mozak sintetiše hormone koji nas čine srećnim, anksioznim, depresivnim, stidljivim, pospanim, seksi. Svako sintetiše različite količine ovih hormona, pa osobe koje npr sintetišu više endorfina-prirodnih opijata doživljavaju više zadovoljstva od osoba koje sintetišu manje endorfina. Ispitivanja pokazuju da plutanje povećava nivo endorfina u isto vreme redukujući nivo brojnih hormona stresa, kao što su adrenalin, noradrenalin, ACTH i kortizol, koji uzrokuju napetost, anksioznost, razdrazljivost i povezani su sa raznim oboljenjima počev od bolesti srca i velikih krvnih sudova, visokog krvnog pritiska i visokog nivoa holesterola.
Druga neuroendokrini pristup zagovara teoriju vraćanja u matericu, u uslove fetalnog razvoja. U trudnoći žene produkuju osam puta veću količinu endorfina od uobičajene, pružajuci fetusu osećaj pravog prenatalnog blaženstva. Tokom plutanja duboko uronjeni u gustu, toplu soluciju, u potpunoj tami, vitalnih funkcija svedenih na bazalni nivo, naš mozak ekscesivno oslobađa endorfine, i u podsvest poziva sećanja i duboke asocijacije vezane za fetalni period.
6.BIOFEEDBACK OBJAŠNJENJE
Istraživanja biofeedback mehanizama, pokazuju da postoje subjekti koji mogu svesno da pokrenu aktivnost jednostavnih neuromotornih jedinica.
Sada znamo da ljudski mozak može da nauči da vrši svesnu kontrolu nad radom, praktično, svake ćelije u organizmu. Procesi dugo smatrani prinudnim, kao što su ritam i amplituda moždanih talasa, krvni pritisak, srčana akcija i snaga srčane kontrakcije, respiratorna frekvenca, kontraktilnost glatke muskulature te sekrecija hormona i neurotransmitera danas se smatra da mogu biti kontrolisani. Biofeedback mehanizam funkcioniše po principu voljnog povećanja koncentracije i fokusiranja na svaku pojedinačnu, suptilnu promenu u organizmu, koje biofeedback mehanizmom dodatno biva pojačano, čime postajemo sposobni da isključimo našu svest o spoljnom okruženju i njegovim uticajima. Ovo isključivanje spoljnih uticaja je tačno ono što nam float sredina pruža, imitirajući, pojačavajući i ubrzavajući efekte biofeedback mehanizma. U tanku, svaka fizička senzacija je intenzivirana, obzirom na isključen uticaj spoljašnje sredine i mogućnost duboke relaksacije i voljnog fokusiranja na bilo koji deo tela ili organskog sistema.
7. HOMEOSTATSKO OBJAŠNJENJE
Ljudski organizam ima izuzetno razvijen i osetljiv sistem samokontrole i praćenja koji je konstantno u ulozi održavanja uslova homeostaze u organizmu-stanja optimalne ravnoteže, harmonije, ekvilibrijuma i stabilnosti.
U tom kontekstu, stres možemo definisati kao narušavanje našeg unutrašnjeg ekvilibrijuma i poremećaj prirodne hemostaze.
Ispitivanja pokazuju da je najjači efekti plutanja leže u tendenciji vraćanja u organizma u stanje prirodne homeostaze. Kada um i telo posmatramo kao jedinstvenu celinu, postaje jasno da spoljašnji uticaji konstantno bombarduju naš sistem prirodne ravnoteže. Svaka buka, svako temperaturno odstupanje od optimalnih vrednosti, svaki susret sa drugim ljudima, sve što vidimo i osećamo narušava našu homeostazu. Međutim, ulaskom u tank naglo isključujemo konstantno prilagođavanje spoljašnjim nadražajima. Izostavljanjem spoljašnjih pretnji izostaje i pritisak da im se prilagodimo i oslobođen organizam može da posveti i usmeri svu svoju energiju na samoobnovu i revitalizaciju. Normalno stanje, naravno predstavlja zdravlje, energiju, entuzijazam i ogromno zadovoljstvo biti živ.